Након што су ми бака и деда умрли, сазнао сам трагичну породичну тајну

Моје пуно име је Сара Катхрин, али то ми никада није значило много. Добио сам име по прабакама, црно-белим лицима које сам видео на фотографијама, али чије приче никада нисам чуо. Осим њихових имена, нисам знао скоро ништа о прабаки Сарах и прабаки Катие, чак ни одакле су дошли.

Када су ми као детету додељивани класни пројекти који су од мене захтевали да пратим своје породично стабло, увек сам ударао о камен спотицања. "Одакле смо?" Питао сам баке и деде по мајци.

Мој деда, весели зубар са склоношћу ка шалама и боло везама, био је карактеристично оптимистичан. На ово питање је, међутим, преоштрио: "Ми смо Јевреји", одговорио је. Сваки пут.

„Али деда“, инсистирао сам, „То није место. Где смо ми фром?"

Упркос мојим протестима, он ми никада није одговорио. То је све.

Ипак, чезнуо сам да сазнам више о својој породичној историји и причама које су испричали наши корени. Никада нисам имао осећај да моји деда и бака чувају тајне; Једноставно сам закључио да ми не могу причати о нашој породичној историји јер нису знали.

Са смрћу мојих бака и дека, плашио сам се да ће прилика да научимо нашу историју бити заувек изгубљена - али живот има смешан начин да открије своје тајне баш када су вам најпотребније.

Прегледавајући њихове ствари након сахране моје баке, мој ујак је дошао до запањујућег открића: у досијеу старих докумената, пронашао је копије извода из матичне књиге рођених мојих бака и деде, који су носили пуна имена њихових родитеља - укључујући и дедино мајко.

Сви смо знали да је прабака Катие емигрирала однекуд у бившем Совјетском Савезу, али то је било тако све смо знали. Говорила је ограничено енглески и нико, укључујући и мог деду, није знао чак ни њено девојачко презиме. Али тамо, на пожутјелом комаду папира који је свих ових година био спремљен у ладици, било је њено пуно име: Катие Роскин.

Занимање: домаћица

Место рођења: Русија

Моја породица је седела заједно у запањујућој тишини. Учење презимене прабаке Катие деловало је као почетни део загонетке за коју смо били сигурни да је никада нећемо решити. Фотографирао сам изводе из матичне књиге рођених и вратио се кући у Гоогле до срца, у потрази за имиграцијом са годинама записи који би могли указивати на то када су Кејти и њен муж, Џо, дошли у ову земљу - или, што је још важније, где су стигли Дошао фром.

Нажалост, нисам имао среће - али убрзо, случајношћу или благословом, открила се још једна тајна. Недељу дана након бакине смрти, удаљени рођак нас је контактирао и рекао да прати генеалогију наше породице у оквиру свог магистарског рада.

Овај рођак је превео писмо које је њена мајка написала прабаки Катие 1935. године; дуго је био у поседу рођака који то није могао прочитати. Преведено писмо открило је многе детаље из Кејтиног живота. Речено нам је да се пре емиграције презивала Суракси, а не Роскин. Речено нам је да је њена мајка, Цхана, живела у сиромаштву у малом пољском граду по имену Книсзин. Рекло нам је имена других рођака и открило да је пре рата Кејтин брат емигрирао у Аргентину.

Иако није тако писало, имплицитно нам је рекло да је и наша породица делила трагичну историју са којом је толико Јевреја могу рећи: За Цхану и целу њену породицу, осим Катие и њеног брата, претпоставља се да су убијени у Холокауст.

Каснији имејл овог новооткривеног рођака потврдио је да је недавно разговарао са Кејтиним нећаком, 82 и живе у Буенос Аиресу, који је потврдио да је остатак породице међу Книсзинових 2.000 убијених Јевреја.

Као амерички Јеврејин који не познаје своје претке, увек сам био корак даље од холокауста. Познавао сам бол и тугу што потичем од људи који су некада били мета геноцида, а без познате породице прошао сам кроз музеј холокауста са сузама моје очи. Туговао сам за онима који никога нису оставили да их оплакује. Међутим, понекад сам се осећао кривим за своју тугу: ко сам ја да осећам такву тугу када немам личних веза?

Сада знам. И моја породица је умрла у холокаусту. Међу тим безименим лицима и тим неидентификованим бројевима била је моја права родбина чију крв носим.

То ме не мења. И даље сам повезан са свима онима који су убијени и настављам да осећам да сам и ја њихова породица. Индивидуална веза са Холокаустом не чини ме некако Јеврејима - а ипак се осећам потпуније познавајући детаље из историје своје породице, колико год они били ужасни. Сада, кад пролазим кроз Музеј холокауста или гледам Шиндлерова листа, Коначно знам да су и моје месо и крв умрли. Ова историја није само теоретска; и лично је.

Отац ми је умро кад сам био млад, па немам сазнања о историји његове породице; тако да је учење свега овога о породици моје мајке било заиста једини део породичне историје који сам икада открио, што ми је учинило толико важнијим.

Вероватно никада нећу знати много више о својој породици, али ови делови су ми довољни. Моје име ми никада није значило много - до сада. Надам се да ћу бити достојан да носим имена својих прабака и да наставим са њиховом крвном лозом.